PSIHOLOŠKO I PORODIČNO SAVETOVALIŠTE - MASTERMIND
• Početna
|
M A S T E R M I N D |
|
Poštovani posetioci našeg sajta, ovo je stranica koju zajedno uređujemo :) Budite slobodni da nam pošaljete Vaše predloge za teme koje smatrate interesantnim i važnim za edukaciju.
Takođe nam šaljite Vaše potpisane autorske tekstove iz oblasti psihologije, psihijatrije, psihofarmakologije i mi ćemo ih objaviti.
Svoje sugestije i tekstove možete slati na mejl:
kontakt@mojesavetovaliste.com
Šta je depresija
Depresija spada u najčešće psihičke poremećaje. Depresija može biti blaga i skoro neprimetna, ali i teškog oblika koji ima visok stepen anksioznosti.
Najčešći simptomi depresije su:
pesimizam, osećaj nesreće, bede, neuspešnosti, bezvoljnosti, ružnoće, bezvrednosti života, suicidalne misli.
Ove simpome prate poremećaj bioritma, usporenost aktivnosti, nesanica, smanjenje libida i apetita.
Prepoznajemo dva načina ispoljavanja poremećaja raspoloženja:
unipolarna depresija- gde raspoloženje oscilira naniže i
bipolarni poremećaj- gde se naizmenično smenjuju periodi depresije sa periodima manije (minus i plus faze)
Sklonost ka depresiji je kod oko 10 procenata odrasle populacije, a kod žena se javlja dva puta češće nego kod muškaraca.
Depresija se leči psihoterapijom. U zavisnosti od procene psihoterapeuta, uključuje se i neki od lekova iz grupe antidepresiva. Psihoterapija moze trajati od tri meseca do nekoliko godina, a terapija adekvatnim antidepresivom uz nadzor traje 12 meseci. Bitno je naglasiti da se ne preporučuje upotreba antidepresiva bez uporednog procesa psihoterapije.
Pored ovoga, a posebno u ranim fazama poremećaja, primećeno je da promena sredine, fizička aktivnost u prirodi, solarna terapija, te upotreba kantariona daju lepe rezultate u smanjenju simptoma depresije.
Da li ste znali da...
Anksiolitici se ne smeju uzimati "po potrebi", tj. kao aspirin, već u kontinuitetu ne duže od tri meseca i pod nadzorom. Povremeno uzimanje benzodiazepina dovodi do mini apstinencijalnih kriza i snižava prag tolerancije na ove lekove.
Uzimanje duže od tri meseca se preporučuje samo kod određenih tegoba.
U oba slučaja, prekid terapije ne sme biti nagao, već postepen i to na način da se svake tri nedelje smanjuje ukupna doza za 20 procenata i podrazumeva nadzor specijaliste.
Ne deluju svi anksiolitici podjednako na sve ljude i sve simptome. Ovo je važno pravilo kojeg se svako treba pridržavati. Kupovina lekova na svoju ruku, bez recepta i njihovo uzimanje može pogoršati Vaše opšte stanje.
Kao i kod drugih lekova, tako i kod anksiolitika postoje lekovi novije generacije koji su možda pogodniji za Vas. O ovome se možete informisati kod Vašeg lekara specijaliste i psihoterapeuta.
Kućne posete - novine u psihoterapiji
Nakon brojnih analiza koje su za cilj imale unapređivanje odnosa koji se ostvaruje u odnosu terapeut – klijent, došlo se do zaključka da veliki broj psihičkih poremećaja i druga oboljenja psihogenog porekla, a koje se javljaju kod građana Srbije zahteva drugačiji pristup od onog koji je do sada bio dominantan.
Naime, praksa je pokazala izvesne nedostatke u tradicionalnim terapijskim procedurama koje se pre svega odnose na ambijent u kome se sama terapija odvija.
Poznato je da se prostor u kome se obavlja psihoterapija prilagođava metodologiji same škole psihoterapije, pa se on u nekim elementima razlikuje od slučaja do slučaja. Uglavnom, sve je manje prisutan metod klasične psihoanalize i stavljanja klijenta u tzv. podređeni položaj (ležanje na kauču, bez kontakta očima sa terapeutom), tako da sada preovladava ravnopravni, partnerski odnos, koji između terapeuta i klijenta ne postavlja nikakve fizičke prepreke, već oni sede nasuprot jedan drugom, u direktnom vizuelnom kontaktu.
Ovo je bitno iz brojnih razloga, a osnovni jeste stvaranje osećaja poverenja od strane klijenta, lakši početak komunikacije i uzimanja anamneze.
Ono što se tokom prakse pokazalo kao istinito jeste da osobe koje se odluče da dolaze na psihoterapiju, time čine najveći korak u procesu stabilizacije svog psihičkog stanja. Ono što ih prvo čeka na tom putu koji može biti kraći ili duži, u zavisnosti od psihičkog disbalansa, spremnosti na saradnju i umeća terapeuta, jeste suočavanje sa nečim što je za njih nepoznata teritorija, a to je zapravo kabinet terapeuta, odnosno izabranog savetovališta.
Tada se dešava da oni koji imaju, na primer, opsesivno-kompulsivni poremećaj, često ne uspevaju da uspostave adekvatan odnos sa terapeutom iz razloga što im se ne sviđa boja tepiha ili raspored knjiga u savetovalištu. Dalje, osobe sa fobijama mogu osetiti nelagodnost u smislu skučenosti prostora ili obrnuto-gubljenje u prevelikoj prostoriji, kao i strah od nedovoljne ili preterane osvetljenosti prostora u kome se obavlja psihoterapija. Takođe, primećeno je da osobe koje uzimaju određenu terapiju, nisu komotni kad treba da odu u druge delove grada na razgovor od 45 minuta, jer time osećaju da bi mogli da ugroze uzimanje prepisanih lekova. Osobe sa nesanicom teže dolaze do poželjnih rezultata ako percipiraju od kauča na kome sede krevet i to u prostoru koji nije njihov, jer se stvara predstava da bi možda na nekom drugom mestu sigurno zaspali. Nikako manje važne jesu osobe koje iz raznih razloga ne izlaze iz svojih kuća, jer teško izlaze na kraj sa gužvom na ulici, u prevozu, sa otvorenim prostorom (agorafobija, socijalna fobija). Ovaj spisak bi se mogao završiti osobama sa invaliditetom, koji iz objektivnih fizičkih razloga nisu u stanju da napuštaju svoj dom, a i kada to rade, čine to uz povećani napor.
Došlo se do sledećeg: osim u slučajevima nasilja u porodici, bilo fizičkog, bilo psihičkog, kao i fobija i drugih poremećaja nastalih na nerazumevanju i nepoverenju između članova jedne porodice, zatim psihoza koje zahtevaju bolnički tretman, svi ostali oblici neuroza i fobija, a koji čine 75 procenata svih psihičkih tegoba stanovnika u Srbiji, u potpunosti mogu da se obavljaju u kućnim uslovima samih pacijenata.
Drugim rečima, kućne posete se mogu preporučiti kao metod izbora u psihoterapeutskom radu. Ovim se sav teret adaptacije vezane za spoljne uticaje prebacuje na onog koji je u datom trenutku spremniji, a to je terapeut.
Činjenica je da su psihoterapeuti na osnovu rada osnivača i pionira u psihologiji iz prošlog veka nasledili određene obrasce i modele koji strogo determinišu rad i uslove prilikom obavljanja procesa psihoterapije. To se danas može menjati, kao što se menja i stav društva prema psihičkim smetnjama i načinima na koje se oni trebaju tretirati i promenjeni stav o psihoterapeutima, koji se više ne doživljavaju većinski kao „lekari za ludake“.
Isto tako, potrebno je da psihoterapeuti zamene svoje udobne fotelje i osećaj komocije koji ona pruža, sa jednim drugačijim pristupom, a koji se sastoji u kućnim posetama osobama koje za takve posete imaju potrebu i uslove. Ovim bi se i na praktičan način pokazalo da sami psihoterapeuti nisu saučesnici čestog poistovećivanja psihoterapije sa nečim tajnovitim, mističnim, nedodirljivim, neprihvatljivim za širu populaciju.
Treba posebno napomenuti da svako ko oseća potrebu da u drugačijem ambijentu od kućnog obavlja razgovor sa izabranim terapeutom, tako treba i da nastavi. Međutim, ovim se ističe da postoji izbor i u tome delu, te da sam kabinet i izabrano savetovalište nisu „sveta mesta“ na kojima se jedino može obavljati terapija. Naime, pozivom se može zatražiti dolazak psihoterapeuta u kućnu posetu i rad na harmonizaciji psihičkog stanja sa jednako pozitivnim rezultatima kao i u kabinetskim uslovima.
Čovekova seksualnost
Danas se zna da se homoseksualnost kao čovekova seksualna orijentacija ne leči, već da se uz pomoć
psihoterapije leče posledice koje je stvorilo okruženje homoseksualne osobe. Ti poremećaji mogu biti
neuroze (anksioznost, nesanica, depresija), ali i psihoze (manijakalna depresija, shizofrenija, paranoja).
Izmeštanjem pitanja seksualnosti kao primarnog pitanja u životu homoseksualne osobe, dolazi se do
jako dobre osnove u psihoterapijskom radu i brzom napredovanju u procesu.
Ali ono što treba naglasiti jeste da osoba ne treba da ide na psihoterapiju zato što je homoseksualne
orijentacije, već samo ako ima određenih psihičkih poteškoća ili ako želi da unapredi svoj psihički život.
Navedeni poremećaji koji nastaju usled negativnog stava okruženja (porodice, vršnjaka, škole, društva)
javljaju se kod osoba svih seksualnih orijentacija i upravo insistiranje u jednom društvu na toleranciji
omogućilo bi da takvih poremećaja bude što je moguće manje.
Ono što predstavlja okosnicu homofobije jesu predrasude, lični psihički problemi, neznanje i loša socijalna situacija u društvu (ratovi, nemaština), kao i promenjen sistem vrednosti u kratkom vremenskom periodu.
Više o ovome možete pročitati u autorskom tekstu:
Homofobija - kliknite na link
©2004 Psihološko i porodično savetovalište MASTERMIND | Sva prava su zaštićena